Pe­to­čla­na po­ro­di­ca Ru­ste­ma Si­na­ni­ja, ko­ji je pri­je 17 go­di­na iz­bje­gao iz oko­li­ne Pe­ći, zbog te­škog si­ro­ma­štva i ne­mo­guć­no­sti da pla­ća ki­ri­ju, do pri­je par da­na je ži­vje­la prak­tič­no na le­di­ni. On i nje­go­va su­pru­ga Fa­ti­ma, ko­ja je u dru­gom sta­nju, sa tro­je ma­lo­ljet­ne dje­ce od ko­jih naj­sta­ri­je ima sve­ga pet go­di­na, osta­li su bez kro­va nad gla­vom na­kon što im je sta­no­da­vac dao ot­kaz zbog du­ga od pre­ko 700 eura.
– Do pri­je ne­ko­li­ko da­na ži­vje­li smo pod na­i­lo­nom sve dok ni­su po­če­le ju­tar­nje hlad­no­će. On­da me je brat po­zvao da pre­đe­mo kod nje­ga u ko­li­bu u ko­joj ži­vi sa su­pru­gom i če­tvo­ro ma­le dje­ce. Oni, kao i mi, ta­ko­đe ne­ma­ju ni­če­ga, osim go­lih du­ša. Ko­li­bu im je ustu­pio na ko­ri­šće­nje bez na­dok­na­de do­bro­či­ni­telj Ajet Nur­ko­vić – ka­že Si­na­ni.
U ko­li­bi od sve­ga ne­ko­li­ko kva­dra­ta, ko­ja pro­ki­šnja­va i u ko­joj ne­ma vo­de, ku­pa­ti­la ni­ti na­mje­šta­ja, sa­da bo­ra­vi je­da­na­e­sto­čla­na po­ro­di­ca. Ru­stem ka­že da nji­ho­va dje­ca ima­ju sa­mo je­dan obrok dnev­no.
- Mu­ka me je na­tje­ra­la, pa sam zbog dje­ce i su­pru­ge pri­hva­tio bra­to­vu po­nu­du da ih sklo­nim od vje­tra. Vo­du do­no­si­mo sa če­sme ko­ja je uda­lje­na oko ki­lo­me­tar. Špo­re­ta ne­ma­mo, a ni dr­va, ka­ko bi­smo ugri­ja­li dje­cu, ko­ja su vi­še glad­na ne­go si­ta. Pri­mam oko 160 eura so­ci­ja­le, a brat ne­ma ni­ka­kvih pri­ma­nja. Naj­vi­še sam za­bri­nut za su­pru­gu ko­ja je u dru­gom sta­nju i tr­pi hlad­no­ću i ne­ma­šti­nu. Sa­da ka­da ki­ša plju­šti kao iz ka­bla bo­ri­mo se sa vo­dom ko­ja da­no­noć­no li­je po na­ma. No­ću smo pri­nu­đe­ni da se šti­ti­mo na­i­lo­ni­ma ka­ko ne bi­smo ki­snu­li. Ova­kav ži­vot ne bih po­že­lio ni­ko­me – ja­da se Si­na­ni.
On ka­že da je ra­ni­je bi­lo po­sla, pa je pu­no ra­dio i mo­gao je da za­ra­di, što po­tvr­đu­ju nje­go­ve žu­lje­vi­te ru­ke.
- Dok sam ra­dio mo­gao sam da pla­ćam ki­ri­ju, ali sa­da ne­ma po­sla. Obra­ćao sam se za po­moć lo­kal­noj upra­vi ali ta­mo ni­ko ne­će ni da ču­je za mo­je pro­ble­me. Ni­ko ne že­li ni da me sa­slu­ša, a na­kon vi­še­sat­nog če­ka­nja jed­no­stav­no mi ka­žu da ne mo­gu da mi po­mog­nu i okre­nu gla­vu na dru­gu stra­nu. Vo­dio sam i po­ro­di­cu pred zgra­du Op­šti­ne, ali ni ta­da se ni­ko od nad­le­žnih ni­je smi­lo­vao na nas. Iako ima­mo sta­tus iz­bje­gli­ca ne­ma ni­ko­ga ko bi po­veo ra­ču­na o na­ma da nas ba­rem upi­ta ka­ko ži­vi­mo i ima­mo li hlje­ba. U Cen­tru za so­ci­jal­ni rad su mi re­kli da ne­ma­ju na­či­na da mi po­mog­nu, ali su mi ka­za­li da na­pi­šem za­htjev ko­ji će oni pro­sli­je­di­ti re­sor­nom mi­ni­star­stvu ne bi li mi ne­ko po­mo­gao u ovim, za me­ne i mo­ju po­ro­di­cu, iz­u­zet­no te­škim tre­nu­ci­ma – ja­da se Ru­stem.
On je po­zvao nad­le­žne dr­žav­ne in­sti­tu­ci­je, lju­de do­bre vo­lje i hu­ma­ni­ste da po­mog­nu nje­go­voj dje­ci na bi­lo ko­ji na­čin ka­ko bi im obez­bi­je­dio to­pli dom, jer, ka­že, „zi­ma je na pra­gu, a dje­ca su glad­na i želj­na sna i to­plog do­ma”.V.Ra.